Sintetička DNK kao medij

Sintetička DNK kao medij

Istraživanja pokazuju da ukoliko bi se podaci smeštali u sintetički DNK,  jedan gram ovog materijala mogao bi u sebe skladistiti eksabajte podataka.

Naučinici već poslednjih nekoliko decenija vrše istraživanja nad DNK materijalom. Analize su pokazale da je ova supstanca odgovorna za stvaranje gotovo svih ćelija u organizmu, stoga nije teško razumeti da DNK u sebi sadrži fantastičnu količinu informacija. Na kraju krajeva informaciju o svakoj ćeliji u bilo kom nauci poznatom organizmu. Dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) - Sintetička DNK kao medijKomplikovaniji organizam imaće složeniju strukturu unutar DNK niza. Vodeći se ovom činjenicom kao inspiracijom grupa naučnika vršila je eksperimente sa korišćenjem sintetičke DNK  kao nosača podataka. Knjiga od 53.000 reči, 11 grafika i jedan računarski program, uspešno je kopiran u nizove sintetičke DNK što u ovom trenutku predstavlja najveću količinu podataka ikada sačuvanu u veštačkom genetskom materijalu!

Surfajući internetom saznajem da je izvesni, Džordž Čerč, član tročlanog tima istraživača, nadavno u žurnalu „Nauka” objavio da je količina od 5,27 megabajta, koliko su ukupno “težili” podaci iz gore navedenog primera, za 600 puta veća od do sada najveće količine nebioloških podataka skladištenih na ovaj način. „Kada bi se podaci čuvali u DNK, na uređaj veličine palca mogao bi da stane ceo internet”, dodao je Čerč.

Budući da se podaci u računarima čuvaju u binarnom obliku, naučnici su kreirali svojevrstan binarni sistem pretvarajući delove nukleotida, osnovne jedinice građe DNK, u nule i jedinice. Adenin (A) i citozin (C) predstavljali su nulu, a guanin (G) i timin (T) jedinicu čime je smanjena mogućnost greške. U okviru eksperimenta razvijen je i sistem pomoću kojeg se ta veštačka DNK ugrađuje u čipove sa kojih se kasnije podaci mogu čitati na isti način kao kada se tumače tragovi DNK tokom arheoloških ispitivanja.

Sintetika DNK ne sadrži u sebi informacije koje se tiču nekog živog organizma stoga kreiranje ovakvih nizova nikako nije moguće primeniti na DNK živih organizama. Na ovaj način prvobitna informacija sačuvana u DNK nizu o jednoj ili više ćelija bi zauvek bile izgubljene.

Metod je podrazumevao da se podaci ne unose u dugačke lance naslednog materijala, već su se oslanjali na više kratkih lanaca DNK. Postupak imao grešaka ali su one bile zanemarljive. Zanimljiv primer istraživanja novih tehnologija za smeštanje podataka, zar ne?