Zaštita Podataka – Blog Data Solutions Laboratorije

“Eto vidiš, ova glumica je počela ovako – gola u reci – bez lažnog stida i srama, a sada je najpoznatija glumica Holivuda, čuvena Hedi Lamar. Najbogatija – najbogatija glumica u svetu filmske umetnosti. Ima dve kuće sa bazenima, ima pet automobila ručne izrade, a sa dolarima i sa zlatom ne zna šta će; ali nije se lažno stidela, ovo je radila, vidiš.”

Većina nas zna napamet čuvenu repliku iz filma Maratonci, zahvaljujući kojoj je opet većina nas prvi put čula za glumicu Hedi Lamar. Komentarisani kadrovi su iz najozloglašenijeg filma tog doba (1933.) “Ekstaza” čehoslovačog reditelja Gustava Mahatija u kome Hedi tumači lik mlade žene žedne ljubavi, supruge starijeg gospodina, koja završava u naručju mladog vojnika. Naga ženska figura koja trči kroz šumu i pliva u jezeru i krupni kadrovi lica koje dočarava orgazam učinili su da film bude istovremeno i senzacija i skandal za konzervativno društvo tog doba – valjalo ga je dobro „iseckati” pre nego što je prikazan na američkom kontinentu. Tako je Hedi, nakon par uloga po nemačkim filmovima, sada stekla internacionalnu slavu. Frivolnost ovih scena nije ležala u nagosti, već upravo u izrazu njenog lica, koji će smetati i njenom prvom suprugu, Fridrihu Mandlu, bogatom industrijalcu-oružaru iz Beča, koji je pošto-poto pokušavao da se dokopa svih kopija filma, da više niko ne bi mogao da gleda obline njegove 13 godina mlađe supruge. Hedi je kasnije u svojoj biografiji pod nazivom Ekstaza i ja rekla da ju je za potrebe ove scene reditelj bockao zihernadlom po zadnjici da bi joj izraz lica bio što ubedljiviji.

Zapitaćete se kakve veze ima jedna od najlepših žena Holivuda sa pronalascima – i više nego što biste pretpostavili – ona je nesumnjivo najkonradiktornija ličnost u istoriji informatike.

Hedi Lamar, rođena je u Beču (tadašnja Austrougarska) 1914. u jevrejskoj porodici kao Hedvig Eva Marija Kisler. Majka Gertrud, budimpeštanska pijanistkinja i otac Emil, uspešni direktor banke omogućili su joj mirno i bezbrižno detinjstvo. Sa radošću se prisećala večeri koje je provodila sa ocem uz svetlost kamina, slušajući bajke. Balet i klavir od malih nogu, kao i svaka damica iz dobrostojeće porodice, pomogli su joj da prepozna u sebi strast prema glumi, pa je kao tinejdžerka napustila školu i ubrzo počela da se pojavljuje u nemačkim filmovima uz već dobro poznate tadašnje zvezde poput Hajnca Rumana i Hansa Mozera. Zatim su usledili pomenuti film Ekstaza i brak sa izuzetno konzervativanim i strogim čovekom. U pomenutoj biografiji ona govori o Mandlovoj potrebi da je kontroliše – ponekad ju je čak i ućutkivao. Neprekidno mučen ljubomorom, zabranio joj je da nastavi da se bavi glumom. Sada je imala u ponudi samo dve uloge – zatočena princeza u zamku Švarcenau ili verna pratilja na sastancima sa inženjerima i poslovnim partnerima. Donela je pravi izbor. Pred Hedvig će se na ovim sastancima ubrzo otkriti novi svet – svet nauke. Njen prirodni talenat za matematiku se osvestio i tako je svaki novi sastanak bio prilika da se nauči nešto novo. Mandl je bio specijalizovan u izradi granata, a kasnije i borbenih letilica. Zanimao se i za kontrolne sisteme i istraživao u toj oblasti. Bio je polu-Jevrej, ali ga to nije sprečavalo da sarađuje sa nacističkim industrijalcima. Benito Musolini (koji je inače odbio da mu da svoju kopiju Ekstaze) i Adolf Hitler gostovali su na njegovim velikim zabavama na kojima je Hedvig, kao miljenica bečkog društva, zabavljala zvanice i zaslepljivala ih svojom lepotom. Ipak, to nije bio život o kome je maštala. Želela je veću pažnju. Nakon četiri godine braka, duboko uverena u svoj glumački potencijal i uspeh, beži u Pariz prerušena u sluškinju. Druga interpretacija ovog događaja kaže da je Hedvig nakon što je namolila supruga na zabavi nosi sav svoj skupoceni nakit, opila ga uz pomoć sluškinje i pobegla sa dragocenim plenom. Bilo kako bilo, slučaj je hteo da u Londonu sretne Luisa B. Mejera, vlasnika producentske kuće MGM (Metro Goldwyn Mayer), koji joj je i pored moralnih dilema koje je mogao imati, ponudio ugovor, prepoznavši u njenom ozloglašenom licu priliku za veliku zaradu. Za karijeru koju joj je predvideo bilo joj je potrebno još samo novo ime, nešto kraće, otmenije, nešto poput… – tako je Hedvig postala Hedi, a Lamar je bio omaž prelepoj glumici Barbari La Mar, zvezdi nemih filmova koja je umrla od tuberkuloze 1926.

Nova zvezda, zvučnog imena i „upadljivo tamnog egzotičnog izgleda” je rođena. Debitovala je 1938. kao Gabi u holivudskoj drami Alžir. Za uspeh filma kod publike zasluga pripada upravo Hedinoj pojavi, a filmadžijama će film poslužiti kao inspiracija: scenaristi će napisati scenario za glavni ženski lik u Kazablanki (1942.) unapred namenivši ulogu Hedi, a glavni muški lik, Pepe Le Moko, koga tumači Čarls Bojer, postaće uzor za WB crtanog junaka Pepe Le Tvora.

Od tog trenutka publika i kritika kao omađijani prate svaki glumački potez Hedi. Proglašena je za najlepšu ženu Holivuda. Laskaju joj da je naslednica Marlen Ditrih i Grete Garbo iako njen glumački talenat ipak kaska za lepotom. Slede filmovi Boom Town, Ziegfeld Girl, Comrade X, White Cargo, Tortilla Flat. Pravi veliku grešku odbijajući pomenutu ulogu u budućem hit-filmu Kazablanka. Najveći uspeh imala je sa ulogom u filmu Samson i Dilajla 1949.

Medveđa je usluga reći mladoj ženi da je najlepša, i to reći joj u Holivudu,  jer večito gladni ego počinje da guta pohvale i počinje da raste, i proždire, i traži još, i nikad mu nije dosta, i počinje da guši biće, sve dok potpuno ne preuzme kontrolu nad njime. Visina pijedestala na koji je Hedi postavljena i sa koga sada posmatra svet izaziva vrtoglavicu, a ambis neuspeha i običnosti  neprestano joj preti svojom bezbojnošću. Gore šibaju vetrovi, a postolje je klimavo. I gladna i sita komplimenata, a uplašena da ih možda neće biti, Hedi postaje gorda. Ohola. Oholost je prva iskakala ukoliko nešto ne bi bilo po njenom.  Jednom prilikom je, na pokušaj partnera da je umiri da bi nastavili snimanje, rekla: „Ko si ti, crve bedni, da meni kažeš šta treba da radim!” Prava razmažena filmska diva od koje se reditelji  i filmski partneri hvataju za glavu. Imala je običaj da pravi scene samo zato što joj se nije dopadala boja kostima koji joj je bio određen, njoj je trebao „lila ili skarletni koji bi joj istakao oči”, optuživala ih je da hoće da joj unište karijeru, dešavalo se da ne želi da razgovara sa partnerom kad treba da snimaju dijalog, pretila je napuštanjem snimanja, pa su i sami reditelji odustajali od filma jer je bivala nepodnošljiva.

Ovu i ovakvu Hedi, iz ugla je posmatrala jedna druga Hedi. I dok je prva uživala u svojoj ulozi zvezde i glamuru, druga je cinično komentarisala: „Svaka devojka može da bude glamurozna. Sve što treba da uradi je da sedi mirno i izgleda glupo”.

Plahovita narav se odrazila i na njen ljubavni život. Mnogi muškarci su se osećali ugoženim u njenom prisustvu jer je bila ekstremno inteligentna i nepodnošljivo ćudljiva. Nakon braka sa Mandlom iz koga je, kao što je već rečeno, pobegla i to sa dvoje dece, i novom perspektivom o kojoj će uskoro biti reči, Hedi se zaklela na večnu ljubav još pet puta. „Ceremonija je trajala šest minuta. Otrpilike isto koliko i brak, ali smo se razveli tek nakon godinu dana,” bio je njen komentar na jedan od brakova.

1939. na pragu Drugog svetskog rata plodovi u njenoj glavi, začeti na bezbrojnim sastancima sa proizvođačima oružja, počeli su da sazrevaju. Kao velika protivnica fašističke Nemačke Hedi odlučuje da iskoristi stečeno znanje iz ove oblasti kako bi pomogla Sjedinjenim državama i usmerava svoju pažnju na jedan od velikih problema vezanih za torpedo na daljinsko upravljanje. Problem se sastojao u tome što je sa tadašnjom tehnologijom neprijateljski brod mogao da čuje signal sa broda koji upravlja torpedom, te da onemogući da signal stigne do torpeda i tako ga spreči da pogodi metu. Hedi je ubrzo došla do zaključka da kada radio brzo menja kanale, signal je nemoguće detektovati i presresti. Krucijalno je simultano menjati kanale na radiju broda i radiju torpeda.

Raspored zvezda na nebu i kuća u Holivudu, doveo ju je u blizinu Džordža Entajla, avangardnog kompozitora i pijaniste iz susedstva, koji je svojevremeno eksperimentisao sa automatskim kontrolama muzičkih instrumenata. Njegovi eksperimenti rezultirali su mehanizmom za automatsko sviranje više klavira istovremeno. Mehanizam je upotrebljen za njegov Ballet Mecanique, koji je komponovan za apstraktni film Fernanda Ležera iz 1924. Komad je bio napisan za šesnaest klavira, ksilofon i udaraljke, a premijerno je bio izveden u Parizu 1926. na jednom klaviru sa ugrađenim električnim zvonima, avionskim propelerima i sirenom.

Dan po dan, reč po reč, dva nezvanična pronalazača, oboje osećajući potrebu da dokažu svoju lojalnost Americi – on zato što je dugo boravio u Evropi, ona zato što je želela da bude prihvaćena – Lamar i Entajl stigli su do teme radio-upravljanja za torpedo. Hedi mu je izložila svoj koncept „skačuće frekvencije” kao i nameru da napusti MGM i preseli se u Vašington, gde bi ponudila svoje usluge novootvorenom Nacionalnom savetu pronalazača i tako
postala korisnija svom društvu.

On je sa svoje strane zaključio da bi brze promene radio-frekvencije u predajniku i prijemniku mogle da budu kontrolisane isto kao i njegovi klaviri – pomoću bušenih papirnih valjaka. Tako bi uređaj imao 88 frekvencija, baš kao i klavir dirki.

Njihov patent (US-Patent Nr. 2,292,387) pod nazivom „Tajni komunikacioni sistem” odobren je 11. Avgusta 1942. U opisu je stajalo da bi avion posmatrač koji leti na velikim visinama mogao da upravlja torpedom.

Ali teško je bilo ubediti skepitčne vojne inženjere u to. Bilo je mišljenja da mehanizam sa zupčanicima koji pokreće bušene trake nije dovoljno precizan. I pored Entajlovih pokušaja lobiranja i uveravanja da mehanizam može da se smanji na veličinu ručnog sata, vojska je konačno odbila da prihvati patent, obrazlažući odluku činjenicom da je mehanizam preglomazan da bi se smestio u torpedo. Ovu odluku Entajl je okarakterisao kao čist jaz između dve sfere – nespremnost vojnog uma, „prečasnog gospodina sa limenom glavom” kako je rekao, da upotrebi muzičku tehnologiju u vojne svrhe. „Već ih vidim i čujem kako govore O bože, zar da spakujemo klavir u torpedo”, negodovao je Entajl. Hedi su iz Nacionalnog saveta pronalazača pokušali da diskredituju, savetujući je da se okane nauke i da iskoristi svoju popularnost i pomogne narodu tako što će promovisati prodaju ratnih obveznica. Naposletku su oboje izgubili entuzijazam i svoj izum stavili u ostavu svojih interesovanja i ugasili svetlo.
Međutim, 1957. inženjeri iz Silvanija Elektronik Sistems Divižona iz Bafala u državi Njujork prihvatili su njihov koncept i, osavremenvši ga koristeći elektroniku, učinili ga osnovnim oruđem u bezbednoj vojnoj komunikaciji. Tako su, tri godine pošto je Lamar-Entajl patent istekao, prvi primerci uređaja ugrađeni u brodove koji su 1962. blokirali Kubu.
Pola veka niko nije znao niti je mogao da pretpostavi, da je Hedi Lamar, razmažena holivudska lepotica, na vrhuncu svoje karijere patentirala ideju koja je bila dve decenije ispred svog vremena i koja danas služi kao osnova u savremenoj tehnologiji komunikacije širokog spektra, kao što je Blutooth, Wi-Fi internet, žičani i bežični telefoni. Takođe predstavlja osnovu svih uređaja protiv presretanja signala koji se danas koriste, kao npr. američki satelitski komunikacioni sistem za odbranu Majlstar.

Tek 1997. Fondacija Elektronik Frontir odala je Hedi priznanje za pronalazak, dodelivši joj Pionirsku nagradu, a Svetski dan pronalazača obeležava se u njenu čast 9. novembra na dan rođenja.