Istorija skladištenja podataka

Od nastanka civilizacije, ljudi su tražili način da sačuvaju informacije što je duže moguće, u krajnjoj liniji zauvek. Stari Egipćani su gradili piramide čije su unutrašnje strane bile prekrivene hijeroglifima, čak su i svoje vladare mumificirali. Danas, u doba Facebook-a i Twitter-a, susrećemo se sa vrlo sličnim problemima, samo na nekom drugom nivou. Procenjeno je da, za samo jedan dan, ljudi razmene toliko informacija koliko su naše roditelji i bake i deke ranih 50-tih razmenjivali za celu godinu. Pa gde ćemo skladištiti sve te podatke? Ovo je priča o nama i tome kako smo došli do današnjeg nivoa tehnologije, ovo je istorija skladištenja podataka.

Od kamenih ploča do DNK memorije

Pre nekoliko milenijuma, ljudi su koristili kamene ploče kako bi skladištili svoje podatke. Sa pronalaskom papira, zapisivanje je postalo jednostavnije, ali papir nije bio ni izbliza trajan kao kamen. Najstariji poznati prethodnik modernog papira datira iz II veka p.n.e., a pronađen je u Kini. Papir je bio efikasna zamena za svilu, kako je svila bila široko korišćena u tom dobu. On je preko Srednjeg Istoka stigao u srednjovekovnu Evropu u XIII veku.

Istorija skladistenja podataka

Papir je doprineo stvaranju prvog modernog oblika skadištenja podataka – bušene kartice koju je 1725. napravio Basile Bouchon (Bazil Bušon). Bušena kartica je perforirani papir u petlji koji se koristio pre za sladištenje nekih obrazaca nego stvarnih podataka. Sa kapacitetom od 960 bitova, bušena kartica je obično korišćena za skladištenje podešavanja za razne mašine kao jedina tada poznata sekundarna memorija za skladištenje podataka.

Gustav Tauschek (Gustav Taušek) je 1932. izumeo bubanj memoriju koja je prvenstveno korišćena 50-tih godina i 60-tih kao kompjuterska memorija i za sekundarno skladištenje podataka. Njegova originalna bubanj memorija je imala kapacitet 62,5KB. Jedan od prvih masovno proizvedenih računara, IBM 650, imao je bubanj memoriju od 8,5KB. One su bile u upotrebi sve dok poluprovodničke memorije nisu stupile na scenu.

Pronalazak  magnetne trake u ranim 50-im, zauvek je promenio RTV industriju. Napravljene od dugih, tankih traka od plastike koje su presvučene magnetnim slojem, magnetne trake su dozvoljavale stvaranje, skladištenje i brzo pristupanje velikoj količini podataka koje je tada bilo bez premca. Magnetne trake su utabale put hard diskovima koje je 1956. pronašao IBM.

Prvi hard disk je napravio pravu revoluciju u skladištenju podataka jer je mogao da skladišti do 4,4MB podataka. Još od njihovog pronalaska, hard diskovi su bili konstantno unapređivani tako da su danas manji, jeftiniji, brži i mogu da skladište do 5TB podataka. Nekoliko decenija su korišćeni mediji bazirani na magnetnoj tehnologiji.

Prvi floppy disk (flopi) je predstavljen 1971. kao read-only disk od 8″ koji je mogao da skladišti 80KB podataka. Dve godine kasnije, disk istog formata je mogao da skladišti do 256KB i da upisuje nove podatke. Od tada, format flopi diska se smanjivao, a njegov kapacitet je rastao.

Compact disk (kompakt disk), poznatiji kao CD, pušten na tržište 1982., bio je proizvod evolucije laserske tehnologije diska koji su nezavisno razvili Sony i Philips. CD je prvobitno razvijen kako bi skladištio i reprodukovao snimljeni zvuk, ali je kasnije adaptiran za skladištenje ostalih vrsta podataka – CD-ROm, CD-R, CD-RW, VCD, SVCD, PhotoCD i ostale varijante CD-ova. Standardni CD ima diametar od 120mm (4,7inča) i može da skladišti do 80 minuta nekompresovanog audio snimka tj. količinu od 700MB podataka. Na samim tehnološkim počecima, imali su veći kapacitet od hard diskova koji su obično korišćeni u to vreme.

Uređaj za skladištenje većeg kapaciteta korišćen u prenosnom elektronskom uređaju, CompactFlash (Kompakt fleš), prvi put je proizveo i predstavio SanDisk 1994. i danas se koristi u mnogim uređajima. Mnogi sadrže flash memoriju, a pojedini, kao Microdrive (Mikrodrajv), koriste hard disk u istom formatu. CompactFlash je postao najuspešniji od ranih formata memorijskih kartica. Ostaje popularan i podržavaju ga, ne samo brojni uređaji krajnjih korisnika, već i neke profesionalne aplikacije, poput onih koje se nalaze u Canon i Nikon digitalnim kamerama.

Još jedan medij koji nije doživeo uspeh na tržištu, ali je, bez obzira na to, u upotrebi gotovo jednu deceniju, prvenstveno od strane floopy disk entuzijazista – ZIP Drive (ZIP drajv). ZIP Drive nam je predstavio Iomega krajem 1994., originalno lansiran na tržište sa kapacitetom od 100MB, ali kasnije verzije su imale veći kapacitet, prvo 250MB, a onda i 750MB.

DVD (digitalni video disk) je format optičkog diska za sladištenje podataka, koji su 1995. napravile i razvile kompanije Philips, Sony i Panasonic. Primarno je razvijen da zameni VideoCD budući da je istog formata, ali ima mnogo veći kapacitet, i na kraju je bio usvojen kao medij koji se koristi za skladištenje video materijala i drugih vrsta podataka. DVD specifikacija omogućava skladištenje 4.7GB podataka za jednoslojne i jednostrane DVD-jeve i 8.5GB za dvoslojne. Postoje dva osnovna tipa DVD-ja – read-only i read and write (čitaj/piši) za višestruko uspisivanje.

Kao posledica izuma Universal Serial Bus, nama poznatiji kao USB, sredinom 1990., flash diskovi su postali standard i medij koji koristi većina današnjih korisnika računara. USB je, u suštini, memorijski čip povezan sa USB konektorom. USB flash diskove su izumeli Amir Ban, Dov Moran i Oron Ogdan iz izraelske kompanije M-Systems. USB flash diskovi mogu biti različitog kapaciteta do 1TB i to su USB diskovi trenutno najvećeg kapaciteta na tržištu.

Tokom prve dekade XXI veka predstavljeno je nekoliko novih medija kao što su prenosivi i eksterni hard diskovi koji su sada dostupni uglavnom sa USB konektorima. Sa druge strane, optički mediji su imali veliki proboj sa Bluray (Blurej) uređajima koji mogu da skladište do 128 GB podataka u nekoliko slojeva.

Danas, blogeri pišu o još jednoj važnoj temi – mogućnosti korišćenja sintetičke DNK kao medija. Uskoro ćemo možda biti u mogućnosti da postignemo naš početni i krajnji cilj. Da skladištimo podatake i da omogućimo da traju večno.

Prošli smo dug put od kamenih ploča do skladištenja podataka na bazi DNA tehnologije. Neki naučnici tvrde da jedno zrno peska u svojoj molekularnoj strukturi može skladištiti terabajte podataka dok u su u Kaliforniji uspeli da uskladište čitav bajt u samo 12 atoma! Mi ćemo najverovatnije biti svedoci dramatičnog napretka tehnologije skladištenja podataka i to u bliskoj budućnosti. A do tada ne zaboravite da bekapujete svoje podatke!

Originalni članak možete pročitati na blogu kompanije Data Solutions Labs pod nazivom:  The History of Data Storage, slika je takođe preuzeta sa istoimenog bloga.

Hvala vam što čitate naš blog!


"Citate zvanicni blog Data Solutions Laboratorije za spasavanje podataka sa hard diskova, memorijskih kartica i RAID nizova" - datasolutions.rs

4 misljenja o “Istorija skladištenja podataka

  1. Dopada mi se prevod. Odlično urađeno Data Solutions! Hvala!

Leave a Reply

%d bloggers like this: