Marko Milosavljevic

Marko Milosavljevic

Pišem tekstove o ovome i onome sa podjednakim entuzijazmom. Brzo napisan tekst je brzo pročitan tekst. Viski se pije bez leda. Tenis je buržujski sport. Drame se igraju i posthumno. Specijalizacija je spora smrt. Oženjen, inače nezavisan.

Veliki administrator – Vanevar Buš

Prva stvar na koju asocira reč nauka ovih dana je verovatno džinovski akcelerator u laboratoriji CERN i nešto što se pretenciozno naziva Božijom česticom – Higsov bozon.  CERN je Evropska organizacija za nuklearna istraživanja, osnovana od strane evropskih država.

U najvećem delu  nauka je uslovljena delovanjem državnih institucija – bilo da je reč o finansiranju, nagledanju i  usmeravanju istraživanja ili njihovom pravnom regulisanju.

Takva postavka stvari uslovila je da se najveća ulaganja u nauku dešavaju onda kada država, zarad opstanka i širenja svog uticaja, od naučnih istraživanja ima najveća očekivanja – u periodima velikih ratova.  Značajni naučni proboji skoro po pravilu dešavaju se u vreme najkrvavijih ratnih sukoba i tenzija između država, kao posledica potrebe za naprednijim naoružanjem i opremom. Samo sa strane saveznika, Drugi svetski rat doneo nam je pored ostalog i nuklearnu energiju, komunikacione satelite i dehidrirani krompir pire.  Aktivnosti gotovo šest hiljada američkih naučnika u tom periodu bile su koordinisane od strane  jednog čoveka, inženjera sa MIT-a Vanevara Buša ( eng. Vannevar Bush). Bio je prvi savetnik za nauku američkog predsednika, osnivač i administator projekta Menhetn koji  je doveo do proizvodnje atomske bombe, kao i čelni čovek nekolicine vladinih agencija. Njegov „hod kroz institucije“ doveo je do višestrukog uvećanja ulaganja u nauku u SAD. U grandiozno naslovljenom izveštaju predsedniku Ruzveltu „Nauka, beskrajna krajina“ izložio je viziju naučnog kompleksa koji će objediniti akademske krugove, industriju i vojsku. Vanevar Buš nije bio direktno uključen u razvoj Interneta, ali je na njegov nastanak uticao dvojako, stvorivši okruženje u  kome će nastati globalna mreža, ali i vizionarski zamislivši princip asocijativnih veza koji će tridesetak godina kasnije zaživeti u obliku hiperteksta.

Kapetanov potomak

Vanevar Buš rođen je 11 marta 1890. u Čelziju, Masačusec. Bio je bolešljiv dečak krhke građe ali to ga nije sprečavalo da se potuče sa jačima od sebe.

„Moji preci bili su pomorski kapetani, a to je profesija u kojoj se poslovi moraju obavljati na način koji ne ostavlja mesta sumnji. Zbog toga sam se uvek trudio da budem na čelu parade od trenutka kada bih u nju stupio.“

U školi je pokazao talenat za matematiku i vrlo mlad je magistrirao inženjerske nauke. Već tokom studija patentirao je svoj prvi pronalazak. Bio je to uređaj koji je nazvao „traser crtač“. Podsećao je na kosilicu za travu, s tim što je tokom prelaska preko terena  računao nagib i iscrtavao mapu. Komercijalni uspeh je izostao, ali Buš je naučio da mu poznavanje matematike i tehnička preduzimljivost nisu dovoljni za inženjerski uspeh. Morao je da nauči da utiče na ljude.

Ratne godine

Buš se, nakon što je na MIT-u doktorirao za manje od godinu dana, posvetio profesorskoj karijeri na svom matičnom univerzitetu Tafts. Nakon stupanja Sjedinjenih država u prvi svetski rat 1917, poput drugih naučnika stavio se u službu države, sa glavnim ciljem da se dođe do inovacija primenjivih na naoružanje. Buš je imao ideju za uređaj koji bi putem magnetnih polja otkrivao podmornice. Prototip se pokazao dobro i vojska je preuzela projekat. Nakon toga uređaj nije razvijan na adekvatan način pa nikada nije korišćen u borbi. Buš je smatrao da je razlog za neuspeh prebrz prelazak sa faze istraživanja na fazu primene i razvoja.  Njegove političke i administrativne veštine još uvek nisu bile dovoljno razvijene da podrže njegove ideje.

Nakon rata Buš je radio na razvoju analognih računara. Godine 1931. konstruisao je prvi diferencijalni analizator, analogni uređaj za rešavanje diferencijalnih jednačina sa složenim sistemom zupčanika i točkića. Sledeći projekat Vanevara Buša bio je uređaj koji je nazvao „brzi odabirač“ (Rapid selector). Buš je u tom trenutku već postao svestvan problema skladištenja i strukturiranja velikih količina podataka. Ovde je reč o podacima koji su proizvod naučnih istaživanja. Skoro svakodnevno naučnici su objavljivali rezultate svojih istraživanja, a u svetu bez interneta nije bilo pouzdanog i brzog načina da ti podaci dođu do onih kojima su namenjeni, do drugih naučnika. Buš je zato konstruisao uređaj sa podacima smeštenim na mikrofilmu, koji je omogućavao brz pregled podataka, kao i snimanje odabranih podataka na novu rolnu mikrofilma. Potom je Buš predložio da za FBI napravi jedan sličan uređaj koji bi upoređivao otiske prstiju brzinom od hiljadu otisaka u minutu, ali nije naišao na razumevanje. Nažalost nije sačuvana ni jedna fotografija, pa čak ni skica „brzog odabirača“, ali je Buš u svom čuvenom eseju iz 1947 detaljno opisao jedan sofisticiraniji uređaj koji je funkcionisao po sličnom principu i nazvao ga Memeks.

Drugi svetski rat je Sjedinjene države zatekao nespremne.  Ne samo da su ulaganja u vojna straživanja bila srazmerno mala, već su u istraživanjima učestvovali isključivo naučnici zaposleni u vojsci. Povrh toga, zbog loše komunikacije istraživanja su često duplirana. Buš, koji je posledice toga već osetio i na svojoj koži ovaj put bio je na čelu inicijative koja je imala za cilj reorganizaciju naučnih istraživanja u vojne svrhe. Nakon sastanka sa predsednikom došlo je do osnivanja koordinacionog tela na čijem je čelu bio Buš. To telo se zvalo OSRD što je akronim Kancelarije za naučna istraživanja i razvoj.  Nominalni cilj OSRD je bilo povećanje obima i sinhronizacija naučnih istraživanja vojske i mornarice, ali zahvaljujući snažnoj ličnosti na svom čelu, do kraja rata je OSRD postao mesto iz kog se upravljalo svim vojnim istraživanjima. Kao rezultat delovanja OSRD ostvarene su brojne inovacije ratne tehnike i taktike koje su imale važnu ulogu u Drugom svetskom ratu. Vanevar Buš je lično pokrenuo i projekat Menhetn koji je do kraja rata proizveo atomsku bombu. Zastrašujući prizori nuklearnog holokausta u Japanu istovremeno su bili i sablasna potvrda činjenice da je ulaganje tehnološki razvoj odlučujući faktor za ratnu pobedu.  Buš je utemeljio sistem koja će u potonjim godinama omogućiti dosezanje granica novih svetova putovanjem na Mesec i stvaranjem interneta.  To je veza između vlade i nauke koja opstaje i danas opstaje.

Bušovom organizacijom naučnog posla uvedena je i jasna podela na istraživanje i razvoj (research & development).  Zapravo,  Buš je univerzitetski i proizvodni kompleks učinio delom istog sistema tako što je jasno  razdvojio njihove uloge, pri čemu su se prvi bavili isključivo istraživanjem, a potonji razvojem. Takva organizacija rada je odmah prenesena i u korporativni svet. Odvajanje naučnika od inženjera je veoma brzo dalo zapanjujuće rezultate. Bel laboratorija korporacije AT&T dobila je šest Nobelovih nagrada za izume kao što su laser i tranzistor, a IBM laboratorija tri za izume poput toplih superprovodnika. Istraživački centar korporacije XEROX u Palo Altu razvio je neke od najprepoznatljivijih elemenata savremenih personalnih kompjutera kao što su miš, grafički interfejs i mrežni protokol Eternet. Za razliku od veze između nauke i vlade, podela na istraživanje i razvoj se danas uglavnom smatra prevaziđenom, pre svega zbog činjenice da dugotrajno istraživanje sebi mogu da priušte samo velike korporacije koje uživaju monopolski položaj na tržištu.  Svet u kome živimo karakterišu nove verzije starih uređaja, pa nije daleko od istine tvrdnja da zapostavljanje istraživanja zarad razvoja pojedinih uređaja do krajnje granice njihovog komercijalnog potencijala u konačnom zbiru usporava tehnološki razvoj.

Memeks

Samo mesec dana pre nego što su SAD okončale rat atomskim bombama bačenim na dva japanska grada, jula 1945 Buš je u magazinu Atlantik objavio svoj vizionarski esej „Kako ćemo misliti“ („As we may think“).  Najzanimljiviji deo eseja opisuje teorijsku mašinu koju je Buš nazvao „memeks“. Mašina je veoma nalik već opisanom „brzom odabiraču“; reč je o uređaju za čuvanje i korišćenje podataka. Uređaj je zamislio kao radni sto, sa ekranima za pregled podataka, dugmićima i polugama za odabir i podacima smeštenim na mikrofilm. Mikrofilm je tehnologija koja je u tom trenutku postojala već stotinu godina i ogromne količine podataka već su bile snimljene na taj medij. Buš je primetio da način na koji su te baze podataka struktuirane, alfanumerički ili hronološki, ne pogoduje brzom pristupu podacima. Umesto toga, Buš je zamislio mašinu koja bi podatke povezivala na način približan onom na koji funkcioniše ljudski um, asocijativnim povezivanjem. Takve veze između podataka Buš je nazvao „asocijativnim stazama“ i opisao ih čuvenim primerom luka i strele:

„Recimo da je korisnik memeksa zainteresovan za poreklo i svojstva luka i strele. Preciznije, on proučava zašto je kratki turski luk bio superioran u odnosu na engleski dugački luk tokom okršaja u Krstaškim ratovima. Pred njim su desetine potencijalno relevantnih knjiga i članaka smeštenih u memeks. On prvo pregleda enciklopediju, pronalazi zanimljiv ali sažet članak i obeleži ga. Potom, u istorijskoj knjizi, on pronalazi sledeći relevantan tekst, pa potom poveže ta dva teksta. Tako istražujući on stvara asocijativnu stazu koja povezuje mnoge stavke. Povremeno, on unese i svoj komentar. Kada postane očigledno da su elastična svojstva materijala imala velikog uticaja na lukove, on odlazi na novu stazu koja ga vodi kroz tekstove o elastičnosti i fizičkim konstantama. On potom pridodaje i sopstvenu opširnu analizu. Tako on stvara stazu svog istraživanja kroz lavirinte materijala koji su mu dostupni.“

Teorijska mašina memeks je veoma slična savremenom hipertekstu. Ovaj elektromehanički uređaj koji bi skladištio podatke i struktuirao ih po principu logičkih asocijacija najviše je ličio na globalnu mrežu u prvim danima njenog postojanja, kada su asocijativni linkovi bili osnovni način organizacije; Buš u svom tekstu ne opisuje načine automatizovane pretrage podataka. Njegova namera da masu informacija pretvori u znanje ostaje ideal kome stremi medij za koji je posejao idejno seme – internet.

Pored memeksa, u ovom eseju Buš je najavio i opisao niz tehnologija koje su tada izgledale kao naučna fantastika, a u međuvremenu su postale svakodnevica, poput ličnih računara, Interneta, Vikipedije, alata za prepoznavanje glasa, džepnih foto-aparata.

Ted Nelson koji je 1960. skovao termin hipertekst, odao je priznanje Vanevaru Bušu jednostavnom izjavom;

„Buš je bio u pravu.“